„Popis” lepota kanjona Uvca

Nova Varoš/Sjenica – Inženjer elektronike Dragan Paunović godinama je sakupljao građu za monografiju o prirodi u svom zavičaju – U knjizi „Kanjon reke Uvac, nekada i sada” u poslednji čas su sačuvana sećanja na potopljenu reku, na život i duh naših predaka. 

Meandri Molitve, nezaobilazni u posetama

Malo ko na obodu kanjona Uvca, u opštinama Nova Varoš i Sjenica, zna da kanjon Klisure, desne pritoke Uvca, krije povremeni vodopad Dovratnica, čiji  izvor pod pritiskom ima najveći horizontalni domet na svetu od 100 metara i doseže u visinu 120 metara, a da je Dornja Rijeka, kako je zovu meštani, najkraćeg toka – od samo dva metra.

Kada  je čuo priču o Dovratnici, ali i imena nekoliko virova i platija, beogradski inženjer elektronike Dragan Paunović (63),   započeo je iz zabave da zapisuje toponime, a onda ga je ponela zavičajna reka, tumarao je po kanjonu i okolini, snimao, tražio u katastru karte i nastala je monografija „Kanjon reke Uvac, nekada i sada”. 

Rečju, slikama, tabelama, grafičkim prikazima, registrima imena, mapama i kotama nastajale su „lične karte” čuvenih meandara Uvca, pećina, klikova, kosa i platija. Predstavljeno je i sve što je potopilo Uvačko jezero od ušća Vape u Uvac (kota jezera  978 metara), do ušća Vrševine (888 metara), u kanjonu dugom 25,7 kilometara. 

Toponimi – Kriva kosa, nedaleko od brane HE „Uvac”

„Ovo je spasavanje sećanja, u poslednjem času, na potopljeni kanjon, na život, tradiciju i duh naših predaka, na imena predela”, kazuje  Dragan za monografiju o prirodnoj baštini i dodaje:

– Prenosim  svedočenja ljudi koji nose  uspomene na život u kanjonu pre potapanja. Pišem za sebe, za njih i za buduća pokolenja. Da se ne misli kako je kanjon Uvca  uvek bio samo divljina. A mnogo toga je nepovratno uništeno, kanjon Uvca ugrožen (ne)svesnim delovanjem ljudi. Ovo je mali doprinos da se sačuva ono što se može sačuvati.

U prikupljanju građe i priča, autora su iznenadili predusretnjivost i entuzijazam meštana, koji su sudbinu vezali za ovo podneblje. Tako poseća da je Toma Obućina iz Bukovika glavni „krivac” što je knjiga nastala. Zasuo me, kaže, sa toliko podataka o Uvcu, da mi je bilo žao da se zaborave. Posle je sve išlo samo od sebe.

Za Uvac, reku koja je delila visiju Starog Vlaha na putu od Peštera prema Limu, kažu da je reka koje nema. Gradnjom tri brane gotovo je iskorišćen njen energetski potencijal, izmenjen zemljopis kraja, promenjeni uslovi života, delimično i klima. Neki novi „kumovi” menjaju i nazive lokaliteta, pogrešno ih kazuju.

Dragulj – U Ledenu  pećinu se ulazi sa Uvačkog jezera

– Neka ostane zapisano da su Prvo i Drugo sedlo potopljeni meandri Kušić i Gradina, da je Grlo sedlo meandra Kriva kosa koja se zvala Prosek. Da se reka Kladnica zvala Klisura i da su potopljeni njeni meandri. A „netaknuta priroda” sada su podivljali pašnjaci, na kojima su nekada pasle hiljade ovaca, stotine koza brstilo žbunove grabova i jasena – ističe Paunović, rođen u novovaroškom selu Bukoviku.

Uz trud da bude objektivan u opisivanju kanjona, autor piše da je odušak dao u ličnom pogledu i izboru pet najistaknutijih  objekata:

– Kad se pomene Uvac prvo se pomisli na čuvene meandre i beloglavog supa. Meandri reke kod Molitve su prirodna osobenost na planetarnom nivou. Na drugom mestu je vodopad Dovratnica, pa Oštra kosa, najlepša  pojedinačna geomorfološka pojava u kanjonu, zatim Dornja Rijeka i Kotlina, nekada najdublji vir u Uvcu.

Na stranicama knjige autor ostavlja trag potomstvu da je najdublji  deo kanjona Manastirine – Grablje (240 metara), a najuži deo Brzački vir od sedam metara. Duboki vir je bio najduži, sa 400 metara, a meštani po mnogo čemu pamte Musin klik.

Potopljene luke i most na Žvalama (Foto: Iz knjige “Kanjon reke Uvac, nekada i sada”)

Osim o prirodnim odlikama kanjona, pred čitaocima su zapisi o stanovništvu, govoru, mobama, zanimanjima, stočarstvu, o zatiranju koza, vodenicama, ćuprijama, biljnom i životinjskom svetu, ulovu ribe, „kupljenju” meda sa više strmih Čelina, događajima, zgodama…

Pored onoga što nudi čitaocu i posetiocima kanjona, autor, sada sa 38 godina iskustva u oblasti radio i mirkotalasne elektronike i vlasnik  preduzeća „Mitec”, kaže da će za naučnike biti interesantna rasprava o  nastanku meandara, uz kritiku postojeće i predlog nove teorije o nastanku kanjona. Uvek se, pak, vraća zavičajnim uspomenama:

– Nepovratni pogled sa Mazgice na tok Uvca između Kušića i Gradine mi najviše nedostaje. A šta reći za Krstin vir?

Vidikovci i pećine

Među koricama  knjige su i podaci o 75 prirodnih vidikovaca, do nekih su izgrađen prilazi, kao i mesta za razgledanje kanjona. Najlepši pogled je, kako kaže autor, sa vidikovca Molitva – Rame, pa  sa Lazarevog vidikovca, te Ravne litice, Rujeve kose i luka Bubarnica. 

– Najveće pećine u gornjem toku Uvca su Ledena, Ušačka, Baždarska i Tubića pećina, zapisuje Paunović. U njima su se čobani sklanjali od kiše, a goveda tražila hladovinu i spas od obada. Pećine su bile i povremena skloništa hajduka, skivao se narod u ratnim vremenima, ali i begunci od progonitelja. 

Ko ima slike pre potopa?

– Uzalud sam tražio fotografije kanjona pre potapanja Uvačkim jezerom, a pojavilo se samo nekoliko dragocenih slika mosta na Žvalama. EPS,  „Energoprojekt” i „Limske HE” nisu smatarali da je potrebno sačuvati kanjon bar na slikama. Gotovo je neverovatno da od toliko pasioniranih ribolovaca niko nije slikao omiljeno mesto za pecanje?! Ipak, ne gubim nadu: možda ih neko ima? – uveren je Paunović.

Kosačka pesma

U poznatom stočarskom kraju kosačima livada spremala se jaka hrana. Za mobu se obično klala ovca ili jagnje, a pesma je podsećala domaćina:

– Sir i ljeb, cvijeće bere, pita po dnu ita, a cicvara zemlju dere.

Izvor: Novosti